CENTAR ZNANJA
MOKRAĆNA BEŠIKA
ŽIVOT S KATETEROM: IZAZOVI U PROCESU PRILAGOĐAVANJA
Iako se o tome retko govori, proces prilagođavanja na život s kateterom može uticati na emocionalno stanje. Značajan broj informativnih sadržaja fokusira se na tehničke aspekte procesa kateterizacije, dok se manje pažnje posvećuje uticaju spoznaje o nastavku života s kateterom na emocionalno stanje pacijenta i njegovih najbližih.
Naš cilj u ovom članku je ukazati na važnost prihvatanja života s kateterom, bez obzira na to je li prelaz bio relativno lagan, s tek nekoliko emocionalno stresnih trenutaka, ili je on još uvek u tijeku te poprima kliničke karakteristike anksioznosti ili depresije.
PSIHOSOCIJALNI ASPEKTI KATETERIZACIJE
Uobičajeno je da pacijenti u početku doživljavaju negativne emocije ili otpor prema korišćenju urinarnog katetera.
Kulturološki tabui koji se tiču pitanja privatnosti s obzirom na korišćenje kupatila mogu uticati na vaš stupanj otvorenosti odnosno pojačati inhibiciju o neprikladnosti govorenja o svom stanju ili osećajima.
To je značajan činbenik koji dovodi do društvene izolacije zbog potencijalne neugodnosti.
Štoviše, percepcija da kateter predstavlja prepreku u vašim odnosima s drugima te može dovesti do negativnog uticaja na samopouzdanje i samopoštovanje.
Međutim, važno je konstantno imati na umu da su ovakvi osećaji normalni i da će se tijekom vremena korišćenja katetera njihov intenzitet smanjivati, te će pozitivnije gledanje na budućnost biti više prisutno.
Kako se pacijenti prilagođavaju svojim novim rutinama i počinju osećati i pozitivne strane katetera i partnera kojim se unapređuje kvaliteta života, velika većina tih negativnih osećaja nestaje.
Percepcija katetera se menja, i taj prijelaz je obeležen spoznajom da kateter umesto tereta postaje alat.
UKLANJANJE STIGME I RUŠENJE MITOVA U VEZI S KORIŠĆENJEM KATETERA
Korišćenje katetera postaje lakše s vremenom kako stječete više prakse, čime vam celi proces ima sve manje nepoznanica.
Međutim, problem koji se može zadržati jest kako pronaći način da razgovarate o svom stanju i kateteru sa svojom obitelji i prijateljima koji često nisu educirani o toj temi. Kada potaknete razgovor o svom stanju s drugima, uobičajeno je čuti određene predodžbe ili pitanja koje bi kod vas mogle pobuditi osećaj neshvaćenosti.
Budite spremni na takve reakcije svojom informisanošću, kako biste osigurali da vas vaši najmiliji bolje razumeju.
Urinarne katetere koriste samo starije osobe.
Ljudi svih dobnih skupina koriste urinarne katetere za lečenje niza različitih zdravstvenih stanja, uključujući spinu bifidu, povrede leđne moždine i stanja neurogene bešike.
Naime, istraživanja pokazuju da postoji veća učestalost korišćenja katetera među mlađom populacijom u usporedbi s osobama u dobnoj skupini starijoj od 70 godina.
Ali, treba imati na umu da postoji značajna razlika između korišćenja i života s trajnim kateterima koje većinom koriste starije osobe, od života s jednokratnim koji osiguravaju maksimalnu fleksibilnost i aktivni život.
Imati urinarni kateter podrazumeva ovisnost o drugima.
Tijekom vremena, većina ljudi s urinarnim kateterima nauči kako ih koristiti samostalno. Štoviše, upotreba katetera zapravo može pozitivno uticati na pokretljivost i autonomiju osobe, smanjujući potrebu da se ovisi o pomoći drugih.
Takođe je ovde reč da većinom starije, zatim osobe smanjene motorike te ležeći pacijenti trebaju pomoć oko kateteriziranja dok ostali, pa čak i deca mogu taj postupak izvoditi potpuno samostalno.
Korišćenje urinarnog katetera čini vas “drugačijim”.
Baš kao što neki ljudi koriste naočale, slušni aparat ili invalidska kolica, korišćenje urinarnog katetera samo je još jedan alat za poboljšanje kvalitete života ljudi koji im omogućuje potpuno sudjelovanje u svakodnevnim aktivnostima. Jednakost znači prihvatanje činjenice da svatko od nas ima različite potrebe, a korišćenje katetera jedan je od načina na koji se one mogu zadovoljiti.
URINARNI KATETERI KOD DECE I ADOLESCENATA
Utvrđivanje dijagnoze koja podrazumeva početak korišćenja urinarnog katetera može biti posebno zastrašujuće za roditelje dece i adolescenata, budući da se događa u širem kontekstu brzih fizičkih, psihičkih i društvenih promena, koje i bez katetera često mogu dovesti do problema u komunikaciji.
Istraživanja su pokazala da se deca često bore s prihvatanjem i razgovorom s vršnjacima o takozvanim “nevidljivim” problemima, što uključuje i korišćenje Urinarnih katetera.
Štoviše, pojačana usredotočenost na strah da će biti viđeni Kao drugačiji može dovesti do izbegavanja u smislu sudjelovanja u društvenim aktivnostima ili nastavka sudjelovanja u socijalizaciji, ali u tom slučaju uz nepravilno pridržavanje rasporeda kateterizacije.
I u slučaju mlađe dece i adolescenata, roditelji bi trebali težiti stvaranju sigurnog okruženja u kojem zabrinutosti i pitanja nisu nešto čega se treba sramiti. Prilikom prvog razgovora o kateterizaciji važno je naglasiti da kateteri nisu nešto što koriste samo starije osobe.
Zapravo, to treba prikazati kao normalnu aktivnost, sličnu odlasku na toalet, samo na malo drugačiji način. Grupe za podršku pokazale su se posebno učinkovitima za adolescente tijekom rane prijelazne faze, budući da potiču osećaj pripadnosti i pomažu u suočavanju s osećajima da su različiti i/ili neadekvatni.
U slučaju mlađe dece, važno ih je naučiti da osećaj jake boli tijekom kateterizacije nije normalan.
U slučaju paralize zbog prirode osnovnog stanja, postupak kateterizacije bi trebao biti bezbolan, ali ni za druga stanja kateterizacija ne bi trebala biti povezana s značajnom nelagodom. Imajte na umu da ako deca osjete bol tijekom postupka, trebali bi vas odmah obavestiti kako biste mogli rešiti temeljni problem umesto da nastavite s postupkom pri čemu se stanje može još dodatno pogoršati.
Konačno, ako su vaša deca dovoljno stara za samokateterizaciju, pokažite im ispravne postupke kateterizacije i objasnite im važnost pridržavanja navedenih postupka u održavanju zdravlja i smanjenju urinarnih infekcija.
ZAKLJUČAK
Pravilno izvođenje postupka kateterizacije mokraćnog, iz perspektive pacijenta ili roditelja dece kojima je usluga potrebna, manje je tehnički zahtevno u odnosu na proces psihološke prilagodbe i prihvatanja činjenice da se uobičajena, svakodnevna životna aktivnost sada mora izvoditi na drugi način.
Taj proces ovisno o različitim adaptivnim mehanizmima pojedinca može trajati različito dugo. Tuga, ljutnja, strah od stigmatizacije, promene emocionalnog statusa na tom putu su normalna popratna pojava. Stručna pomoć u vidu savetovanja s liječnikom obiteljske medicine, psihologom i drugim zdravstvenim profesijama ovisno o osnovnoj bolesti jedan su od mehanizama koji mogu pomoći na tom putu.
U svakom slučaju korišćenje katetera poželjno je promatrati i kao postupak kojim se borimo protiv bolesti, i kao put prema povratku dotadašnjem načinu života i ispunjavanju postavljenih životnih ciljeva.
