Evropski savetodavni odbor za dekubitus (EPUAP) definiše ga kao lokalno oštećenje kože ili potkožnog tkiva koje nastaje usled sile pritiska, trenja, smicanja, odnosno njihovom kombinacijom. Reč je o krajnje ozbiljnoj povredi koja kod osoba s povredom kičmene moždine dodatno otežava ionako zahtevan proces rehabilitacije, nepovoljno utiče na kvalitet života, ali i potencijalno ugrožava život povređene osobe. Pored starijih osoba, tetraplegičari i paraplegičari su naročito izloženi riziku.

Uz „dekubitus”, koriste se još i sledeći izrazi: hronična rana, dekubitalni (dekubitusni) ulkus, dekubit i, jednostavno, pritisna rana ili rana od ležanja.

Povećan rizik od nastanka dekubitusa predstavljaju mesta sa koštanim izbočinama, koja su najviše izložena potencijalnom pritisku. Primeri „rizičnih” mesta su:

• krsna kost (sakrum);
• petna kost;
• vanjski gležanj;
• kolena;
• kukovi i ramena;
• sedalna kost;
• uši i potiljak;
•  laktovi.

Dužina trajanja pritiska koji može izazvati dekubitus je 2 sata, a nekada može biti čak i kraća.

Koža se preko cirkulacije krvi snabdeva (hrani) kiseonikom. Ako snažan pritisak duže potraje na određeni deo kože, cirkulacija će se narušiti i izazvati odumiranje ćelija u pritisnutom delu kože.

Takvo „odumiranje” se još naziva i nekroza mekog tkiva.

Težina osobe je dovoljna da na određenom delu njenog tela izazove dekubitus. Neki od čestih uzroka neželjenog pritiska su predugo sedenje ili ležanje u istom položaju, tesna odeća i obuća.

Dekubitus takođe može nastati trenjem i premeštanjem osobe, na primer, iz invalidskih kolica na krevet.

Postoji više činilaca koji mogu doprineti nastanku dekubitusa.

Na primer: tesna odeća i obuća, vlažna koža, neuhranjenost, anemija, dijabetes i upotreba trajnih urinarnih katetera. Rizik je povećan i u slučaju nepokretnosti osobe, smanjenog nivoa pokretljivosti i starosti. Takođe se pokazalo da navika pušenja može kod neke osobe prouzrokovati manju toleranciju tkiva na pritisak, što na kraju može uticati i na nastanak dekubitusa.

Važnu ulogu može imati prekomerna vlaga, koja može dovesti do maceracije tkiva (omekšavanja tkiva).

Osim toga, važno je uzeti u obzir i moguće promene u probavnom i urinarnom traktu kod osoba sa povredom kičmene moždine. Naime, istraživanja pokazuju da urinarna i fekalna inkontinencija mogu značajno doprineti razvoju dekubitusa.

Statistika pokazuje da će čak do 80% osoba sa povredom kičmene moždine tokom svog životnog veka razviti dekubitus.

Prema Međunarodnom sistemu klasifikacije dekubitusa (EPUAP/NPUAP) postoje četiri stepena povrede:

• na prvom stepenu koža je očuvana, jer je zahvaćen samo njen spoljašnji sloj, ali na pritisnutom delu kože uočljivo je crvenilo koje se ne povlači;
• na drugom stepenu dolazi do delimičnog gubitka kožnog tkiva u obliku plitke rane čije je dno crvenoružičaste boje koja može izgledati kao otvoreni ili zatvoreni plik;
• treći stepen označava potpuni gubitak kožnog tkiva, a može biti vidljivo potkožno masno tkivo;
• četvrti stepen je gubitak tkiva i reč je o dubokom oštećenju; mogu se videti kosti, mišići i tetive, a moguć je i razvoj upale kostiju (osteomijelitis).

Na mestima na kojima nema potkožnog tkiva, kao što su potiljak i nosni greben, treći i četvrti stepen takođe mogu biti površinski.

Moguć je i stepen izvan klasifikacije, u kom se dubina rane zbog njene prekrivenosti vlaknima koja učestvuju u zgrušavanju krvi (fibrin) ne može utvrditi. Opasno je ako je rana otvorena i bez zaštite, jer se lako kontaminira mikrobima koji mogu izazvati infekcije.

Osobe tamnijeg tena su posebno izložene riziku od nastanka i razvoja dekubitusa, jer će se promene u boji kože teže primetiti.

Simptomi su već navedeni u prikazanim stepenima razvoja dekubitusa. Uglavnom je važno da se uoče moguće promene u boji kože (diskoloracija) i da se odmah reaguje. U suprotnom, moguć je nastanak rane na tom mestu i dalje pogoršanje povrede. Kao simptom takođe su mogući i bol na povređenom mestu kože, kao i njena pojačana mekoća ili tvrdoća u odnosu na okolnu zdravu kožu.

Dekubitus je ozbiljna rana koja značajno utiče na kvalitet života povređene osobe. Produžava i poskupljuje lečenje, usporava rehabilitaciju, ugrožava zdravlje i nepovoljno utiče na emotivno stanje povređene osobe. Usled dekubitusa mogu se razviti infekcije i sepsa, a mogući su i smrtni ishodi.

Ako se dekubitus primeti tokom prvog stepena i otkloni se pritisak koji ga stvara, koža će se oporaviti. Međutim, lečenje je posebno zahtevno tokom kasnijih stepeni/stadijuma, a po potrebi mora uključivati i zajednički rad raznih medicinskih stručnjaka, kao što su plastični i opšti hirurzi, neurohirurzi i ortopedi, kao i socijalnih radnika i psihologa. Postupak lečenja može trajati mesecima, pa čak i do godinu dana.

Dekubitus takođe može izazvati nepopravljivo oštećenje tkiva i stoga je potrebno preduzeti mere prevencije kako bi se izbegao njegov nastanak.

Pristup u lečenju zavisiće od stepena povrede. Pri samom početku važno je utvrditi, smanjiti i/ili otkloniti uzrok nastanka dekubitusa. Na primer, otklanja se pritisak do kog dolazi na krsnoj kosti zbog predugog sedenja u istom položaju. U slučaju nižeg stepena, dekubitus se može izlečiti i „sam od sebe”.

Ako je došlo do nastanka rane, ona i njena okolina se dalje održavaju čistim i suvim. Uzima se materijal iz rane kako bi se izvršila mikrobiološka testiranja zbog razvoja mogućih infekcija i sepse.

U slučaju drugog stepena dekubitusa, rana se može tretirati oblogama za rane, koje obezbeđuju njenu odgovarajuću vlažnost. Posebno su zahtevne rane trećeg i četvrtog stepena, kod kojih je potrebna hirurška nekrektomija – postupak kojim lekar hirurškim putem uklanjanja mrtvo tkivo. U slučaju povreda ovog stepena često se u lečenju koriste i antibiotici.

Postoji više metoda koje se koriste u svrhe prevencije dekubitusa.

• Često menjanje položaja tela i okretanje svakako je najčešća metoda koja smanjuje mogući pritisak i pospešuje cirkulaciju. Preporučuje se najmanje na svaka dva sata, a kod osoba sa osetljivijom kožom i češće od toga. Kod nepokretnih osoba preporučuje se da dva sata leže na jednoj strani tela, dva sata na leđima i dva sata na drugoj strani. Okretanje treba obavljati i tokom noći na svakih dva do šest sati. Ako osoba može i sme da leži na stomaku, u tom položaju može ostati i do osam sati.
• Pravilno podizanje osoba – prilikom premeštanja osobe se ne smeju vući po površinama, već ih treba podizati sa površine. Kod osoba koje koriste kolica, pritisak se može otkloniti ili smanjiti (relaksirati/rasteretiti) i povremenim podizanjem uz pomoć ruku. Pritisak je moguće olakšati i bočnim naginjanjem.

• Vršenje dnevnih pregleda kože – kožu treba pregledati pogledom i dodirom (najmanje dvaput dnevno), posebno obraćajući pažnju na rizična mesta. Osim pregledanja kože, neophodno je i stalno održavanje higijene.
• Preporučuje se nežno postupanje sa kožom tokom pranja, korišćenje blagih sapuna, a uz to kožu takođe treba zaštiti od preterane vlažnosti. Važno je istaći da koža ne bi smela da bude ni suva, jer će i na taj način lakše doći do njenog pucanja i povrede, već da samo treba izbegavati njenu preteranu vlažnost. Do takve vlažnosti može doći, na primer, usled urinarne i fekalne inkontinencije.
• Održavanje odgovarajuće ishrane – neuhranjenost može doprineti nastanku dekubitusa, a pokazalo se i da osobe kod kojih se razvije dekubitus obično imaju manji unos proteina i kalorija od osoba kod kojih ne dolazi do nastanka ove povrede. Osim toga, neuhranjenost će dovesti do sporijeg zarastanja rana.

• Izostanak aktivnosti povećava rizik od nastanka dekubitusa. Zbog toga se preporučuje aktivan životni stil, koliko je moguće u svakom konkretnom slučaju. To uključuje rekreaciju, bavljenje sportom i društvene aktivnosti.
• Sprečavanju nastanka dekubitusa može doprineti i upotreba antidekubitalnih pomagala (poput jastuka i madraca), a važno je i korišćenje prikladnih invalidskih kolica, čije dimenzije odgovaraju osobi koja ih koristi. Za osobe smanjene pokretljivosti koje su u sedećem položaju koriste se i jastuci za podupiranje.
• Za prevenciju dekubitusa važno je svakodnevno izbegavanje nošenja tesne odeće i obuće.