Kičmena moždina (lat. medulla spinalis) je deo centralnog nervnog sistema i smeštena je u kanalu kičme. Osnovna funkcija moždine je da prenosi informacije između mozga i ostalih delova tela. U slučaju povrede ova funkcija „komunikacije“ se gubi delimično ili u potpunosti.

Moguće su potpune i nepotpune povrede kičmene moždine.

Kao što je očigledno iz samog naziva, u slučaju nepotpune povrede moždina je povređena, ali delimično, pa je moguć određen nivo osećaja / pokretna ispod mesta povrede. Težina povrede određuje u kojoj meri su funkcije izgubljene.

S druge strane, u slučaju potpune povrede moždine ne postoji nikakav nivo osećaja ili pokreta ispod mesta povrede.

Što je povreda više u kičmenom stubu, to će veći deo tela biti delimično ili u potpunosti disfunkcionalan. Zavisno od uzroka, povrede se još nazivaju traumatskim (npr. nastale usled automobilske nesreće) ili netraumatskim (npr. ako je uzrok spina bifida).

Na opštem nivou, povrede kičmene moždine se dele na paraplegiju, ako je reč o oduzetosti donjih ekstremiteta i tetraplegiju, kada su zahvaćena sve četiri ekstremiteta. Iz razlika u vrsti i mestu povrede kičmene moždine, proizilaze i različite posledice. U slučaju paraplegije povreda se nalazi u torakalnom ili lumbosakralnom području kičme, a u slučaju tetraplegije na vratnoj nivou kičme.

Tako kod tetraplegije dolazi do gubitaka kontrole i osećaja u rukama, grudima, stomaku i nogama. U slučaju paraplegije takođe se gubi osećaj u nogama, stomaku i grudima, dok se zadržava osećaj i pokret ruku.

Prva posledica neposredno nakon povrede kičmene moždine je spinalni šok.

Odmah po povredi privremeno su prekinute sve funkcije moždine ispod mesta povrede: osećaj, pokret i refleksi. Šok prati i preveliki pad arterijskog krvnog pritiska (ortostatska hipotenzija), koji je prouzrokovan zadržavanjem krvi u venama i izostankom venskog otpora. Uz to se javlja i usporen rad srca (bradikardija) i pad telesne temperature (hipotermija).

Stanje ovog šoka može trajati od samo nekoliko sati pa do čak više meseci. Obično povratak refleksa označava izlazak iz šoka.

Usled pritiska na kožu, mišić ili signal bolnog nadražaja / poruka o tome ne može da pređe nivo povrede kičmene moždine i stigne do mozga. Zbog nemogućnosti da mozak reguliše odgovor tela, dolazi do vraćanja signala i pojave grčeva (nevoljnog stezanja mišića) ispod nivoa povrede. Grčeve prati i hiperrefleksija.

Lečenje grčeva sprovodi se vežbama i lekovima.

Povreda kičmene moždine uticaće na rad creva, tako da ona neće moći da funkcionišu kao pre povrede, što će dovesti do njihova otežanog pražnjenja. Od nivoa povrede u kičmi zavisiće da li će creva očuvati refleks pražnjenja.

Ako se povreda nalazi iznad nivoa Th12, osoba gubi sposobnost osećaja povezanog sa punjenjem creva. Međutim, rektalni mišići i analni sfinkter ostaju u funkciji, što će dovesti do pražnjenja stolice kada je crevo puno. Pošto informacija ne može da stigne do mozga, pražnjenje creva odvija se potpuno refleksno, bez odluke te osobe.

S druge strane, ako je do povrede došlo ispod Th12, odnosno na nivou L1 ili niže, refleks pražnjenja može biti oštećen. To znači da se crevo neće refleksno stezati onda kada je potrebno pražnjenje stolice, pa ona ostaje u njemu. Sfinkter takođe ostaje „labav“, što može dovesti do isticanja stolice.

Načini pražnjenja su digitalna stimulacija i digitalna evakuacija creva.

Neke od čestih probavnih smetnji u slučaju ovih povreda mogu biti:

• konstipacija (zatvor – tvrda stolica koja otežano prolazi kroz creva);
• impakcija (reč je o zastoju tvrde stolice u crevima);
• fekalna inkontinencija (neplanirano isticanje stolice);
• i proliv.

Povreda moždine takođe će uticati i na funkcionalnost urinarnog sistema. Povreda onemogućava komunikaciju između moždine, mozga i mišića koji su zaduženi za pravilan rad urinarnog sistema. Zbog toga povređena osoba može izgubiti svesnu kontrolu nad procesom mokrenja.

Ova disfunkcija mokraćne bešike naziva se neurogena mokraćna bešika. Moguće su tzv. preterano aktivna bešika s refleksnim mokrenjem i premalo aktivna bešika sa izostankom mokrenja.

Refleksno pražnjenje bešike verovatno je u slučaju da je povreda iznad nivoa Th12. U slučaju pune bešike doći će do refleksa za njenim pražnjenjem. Kako je onemogućena komunikacija s mozgom, doći će i do nekontrolisanog pražnjenja bešike, odnosno, do mokrenja.

Kao i u slučaju probavnog sistema, ako je povreda na nivou L1 ili niže, verovatno će izostati refleksno pražnjenje mokraćne bešike. Zbog povrede nerava informacija o punoj bešici ne može da stigne do leđne moždine. Zbog toga izostaje stezanje bešike i otpuštanje urinarnog sfinktera, a urin ostaje u bešici.

Veoma je važno da se neurogena bešika leči kako bi se izbegle ozbiljne posledice, kao što su inkontinencija i retencija urina, urinarne infekcije, pojave mokraćnog kamenca i vezikoureteralnog refluksa (vraćanje mokraće u bubrege). Kada je to moguće, preporučena metoda pražnjenja bešike je intermitentna kateterizacija.

Jedna od najvažnijih krajnjih posledica povrede kičmene moždine su mogući problemi povezane sa disajnim sistemom. I u ovom slučaju uzrok je nemogućnost komunikacije između mozga, kičmene moždine i mišića koji učestvuju u disanju. Što je povreda na višem nivou, to će problemi sa disanjem biti veći.

To se naročito odnosi na povrede u gornjem cervikalnom delu kičme (C1-C3), kada je često potrebna upotreba mehaničke ventilacije. Na povredama nivoa C4-C8 zadržava se delimična funkcija dijafragme (glavnog mišića za disanje), dok dijafragma dobro funkcioniše pri povredama ispod Th1.

Osim na disanje, problemi se odnose i na kašalj i na kijanje.

Česte respiratorne posledice su:

• upale pluća;
• atelektaza (stiskanje dela pluća kada ostane bez vazduha);
• respiratorna insuficijencija (manjak kiseonika i višak ugljenog dioksida u krvi);
• plućna embolija (začepljenje plućne arterije, poznato i kao duboka venska tromboza).

Važno je napomenuti da je upravo plućna embolija jedan od najčešćih uzroka smrti kod osoba sa tetraplegijom i paraplegijom.

Za sprečavanje ili ublažavanje respiratornih problema savetuju se aktivnost (koliko je to moguće i u skladu sa preporukama lekara), izbegavanje pušenja i prostorija u kojima se puši, odgovarajući unos tečnosti u organizam i oblačenje u skladu sa vremenskim prilikama.

Osobe sa povredom kičmene moždine (paraplegija i tetraplegija) po pravilu su manje aktivne od opšte populacije. To za posledicu ima slabiju kondiciju i osećaj manjka energije. Oštećena je tolerancija glukoze, a takođe je prisutan i nizak nivo tzv. „dobrog holesterola“ (HDL-a). Pored toga, povećan je i rizik od kardiovaskularnih incidenata.

Da bi se izbegli ovi problemi, onoliko koliko je to moguće prema svakom specifičnom slučaju, savetuje se povećana aktivnost, redovne vežbe i bavljenjem sportom.

Autonomna disrefleksija je ozbiljan medicinski sindrom koji se najčešće javlja kod povreda kičmene moždine na nivou i iznad 6. torakalnog pršljena.

Ovo stanje je izazvano aktivacijom simpatičkog dela nervnog sistema usled štetnih nadražaja koji nastaju ispod nivoa povrede. To se obično događa kada mokraćna bešika, creva ili koža imaju određene probleme, kao što su infekcija bešike, konstipacije creva ili prejak i dugotrajan pritisak na kožu.

U slučaju ovih problema dolazi do spinalnog refleksa i sužavanja krvnih sudova ispod nivoa povrede. Zbog njihove suženosti krv kroz otežano prolazi kroz krvne sudove, pa raste krvni pritisak. Mozak zatim šalje poruku za širenje sudova. Međutim, te informacije ne mogu da prođu nivo povrede kičmene moždine, pa krvni pritisak nastavlja da i dalje nekontrolisano raste.

Ovaj porast pritiska naziva se i arterijska hipertenzija. Može izazvati ozbiljne posledice, kao što su srčani ili moždani udar, a moguć je i smrtni ishod.

Simptomi i znaci autonomne disrefleksije su:

• jaka glavobolja;
• znojenje i „jeza“ iznad nivoa povrede;
• povišen krvni pritisak;
• osećaj anksioznosti;
• zamagljen vid;
• i crvene mrlje iznad nivoa povrede.

Autonomna disrefleksija je hitno stanje koje treba lečiti otklanjanjem konkretnih uzroka i snižavanjem krvnog pritiska.

Osim toga, izuzetno je važno da se trudite i sprečite nastanak „disrefleksije“ otklanjanjem njenih mogućih uzroka. Prevencija obuhvata redovno i blagovremeno pražnjenje bešike i creva, izbegavanje mogućih infekcija i održavanje nege kože kako bi se sprečilo stvaranje preteranog pritiska i dekubitusa.

U slučaju potpune povrede kičmene moždine ispod njenog nivoa gubi se sposobnost osećaja. Zbog toga izostaju osećaji povezani sa pritiskom, nelagodnošću ili bolom na koži, koji nas teraju na kretnje i menjanje položaja tela. Zadržavanje istog položaja tela može prekinuti krvotok u pritisnutom delu kože, što dovodi do nastanka dekubitusa ili peptičkog ulkusa. Pod posebnim rizikom za razvijanje dekubitusa su mesta koštanih izbočina.

Ispod nivoa potpune povrede kičmene moždine, takođe izostaje i znojenje kože. Zbog toga može doći do isušivanja kože i njenog lakog pucanja.

Za sprečavanje povreda kože preporučuje se odgovarajuća nega tela, često menjanje položaja tela, pregledanje kože, nošenje odeće i obuće koja nije pretesna i izbegavanje jakih izvora toplote i hladnoće koji bi mogli da izazovu povrede.

Zavisno od hladnog ili toplog okruženja u kom se nalazi, telo šalje signal mozgu radi zagrevanja ili hlađenja. Na taj način se reguliše i održava stalna temperatura tela. U slučaju potpune povrede na Th6 nivou i više, ova komunikacija će izostati, pa se telo ispod nivoa povrede neće moći po potrebi hladiti znojenjem ili zagrevati drhtanjem. To može dovesti do povišene ili snižene telesne temperature.

Zbog ovih problema važno je voditi računa o odgovarajućoj temperaturi prostora u kom se povređena osoba nalazi, kao i izbegavati duže zadržavanje na hladnoći i suncu.

Kod većine osoba sa povredom kičmene moždine javlja se hronični bol različitog intenziteta. Može se javiti na nivou, ali i ispod i iznad nivoa povrede. Obično se javlja mišićno-skeletni, nociceptivni bol (često u vratu i ramenima), neuropatski bol (obično kao peckanje ili trnci) i glavobolja izazvana autonomnom disrefleksijom.

Lečenju bola može se pristupiti farmakološki, upotrebom lekova i nefarmakološkim metodama, kao što je fizikalna terapija.

Kod osoba sa nepotpunom povredom kičmene moždine, moguća je pojava „neuropatskog zgloba“. Do toga dolazi ako osoba može hodati, ali je oštećen duboki osećaj. Izostanak ovog osećaja istovremeno znači i gubitak refleksa koji inače štite zglob od mogućih trauma. Zbog toga osoba ne primećuje pojavu manjih povreda koje oštećuju zglob.

Takođe su moguće i kontrakture zglobova, odnosno, ograničena pokretljivost zglobova u određenom smeru, koje se javljaju kod 5% do 10% osoba sa povredom moždine. Ova smanjena pokretljivost zglobova može nepovoljno uticati na stepen samostalnosti osoba sa povredom moždine. Savetuju se vežbe istezanja i usmerenost na pravilno pozicioniranje u krevetu.

Kod povređenih osoba može doći i do formacije novih kostiju (heterotopična osifikacija), najčešće oko zglobova i to ispod neurološkog nivoa povrede. Leči se lekovima, retko hirurškim putem, a savetuje se i izbegavanje intenzivnih vežbi.

Nakon povrede kičmene moždine može se javiti osteoporoza: bolest koja smanjuje mineralnu gustinu, a time i čvrstinu kostiju. Moguća je već u prvim mesecima nakon povrede i povećava rizik od mogućih preloma (fraktura) kostiju.